Како је настао мит о Светом Ђорђу, која су веровања везана за Ђурђевдан и колики је значај ритуала који се односе на овај дан – одговоре на ова питања, у Народној библиотеци „Вук Караџић“, дала је етнолог-антрополог Софија Петковић Атанацковић.
Ђурђевдан је хришћански и народни празник који се прославља 23. априла по старом календару, што одговара 6. мају по новом, чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа.
Православци као крсну славу 6. маја. Ђурђевдан је мит, ритуал и жива традиција, а култ Светог Ђорђа јавља се на додиру паганске и хришћанске религије, каже етнолог-антрополог Софија Петковић Атанацковић, објашњавајући из антрополошке перспективе, како заједница види и доживљава и шта за људе који чине ту заједницу значи Ђурђевдан.
У Србији је овај празник попримио и неке друге особине, мешајући се са предхришћанским култовима Балкана.
То је празник са пуно обичаја и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају.
Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу постојали и пре него што је примио хришћанство.
Свети Ђорђе је заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.
Црква на овај дан обележава погубљење Светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године. Симболи Ђурђевдана су јагње које симболизује жртву јер се верује да се Свети Ђорђе убио аждају, затим венац, вода и биље.
Циљ је заштитити животиње и усеве у домаћинству, па се велика пажња придаје и обичајима који су везани за здравље стоке у њеној исхрани.
Софија подсећа и на љубавну магију којој прибегавају девојке на Ђурђевдан.
Уочи Ђурђевдана се плете и ставља Ђурђевдански венац.
Обичај је да вече пре Ђурђевдана, неко од укућана набере ђурђевско цвеће и њиме окити врата да би година и дом били „берићетни“.
Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.
Ђурђевдан је везана и симболика која се односи на енергију у временске прилике.
Сматра се за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро – „да ће бити плодна година“, а ако на овај празник и сутрадан пада киша – „да ће лето бити сушно“.
Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године.
На предавању је било речи и о томе колико су се стари обичаји који су се некада практиковали задржали до данас и колико се примењују.
Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем.
Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају.
Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.
Ђурђевдан је 2015. године уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.
Предавање „Ђурђевдан у српској култури и обичајима“ је програм који је Народна библиотека „Вук Караџић“ организовала у склопу Мајских свечаности и прославе 6. маја – Дана града Крагујевца.