Акт о процени ризика, план отпада, противпожарна заштита — за већину послодаваца то су документи које треба „имати“. Проблем је, каже Ненад Јанковић из компаније DIER — Дигитално и Еколошко Решење, што између „имати документ“ и „имати функционалан систеm“ stoji ogromna razlika. Kroz dugogodišnji rad sa firmama različitih veličina, ДИЕР је уочио обрасце који се понављају: грешке настају тамо где их најмање очекујете, прагови се прелазе а да их нико не прати, а противпожарни план се своди на списак апарата. Јанковић у овом разговору објашњава где су најчешће замке и зашто форма без праксе може бити скупља од казне.
Процена ризика: фаза која изгледа једноставно, а ту се праве највеће грешке
Процес израде акта о процени ризика пролази кроз пет фаза, али се највеће грешке не дешавају у комплексним корацима, већ у онима који делују најједноставније. Идентификација опасности и реална процена ризика су, како каже, места на којима се прави разлика између формално одрађеног документа и акта који заиста има примену у раду.
„Интерни тимови, нарочито када нису специјализовани за ову област, природно посматрају процену кроз призму свакодневних операција у својој делатности. То значи да се фокус често сужава на познате и рутинске ситуације, док се занемарују мање очигледни ризици или специфичности које долазе из регулативе и праксе других индустрија“, истиче Јанковић.
Управо ту, према Јанковићу, долази до изражаја вредност екстерног консултанта — не као некога ко „ради документ“, већ као некога ко уноси ширу перспективу, искуство из различитих делатности и примере добре праксе из других система. Код већих правних лица, која имају развијене интерне капацитете, све чешће се комбинује интерни рад са екстерним ангажовањем, чиме се постиже баланс између оперативног знања и регулаторне упоредне праксе.
„Тек тада документ престаје да буде форма, а постаје алат који има стварну вредност у пословању“, додаје Јанковић.
План управљања отпадом: када послодавци схвате да су прешли праг
Израда плана управљања отпадом је обавезна за фирме које годишње генеришу више од 100 тона неопасног или 200 килограма опасног отпада — а у пракси, многи послодавци уопште нису свесни да су те прагове одавно прешли. То посебно важи за мала и средња правна лица, где се управљање отпадом често не посматра као засебан систем, већ као део „успутних“ активности у пословању.
Најчешћи сценарио је да фирма у почетку негира да генерише значајне количине отпада, а тек након прве озбиљне анализе постојећег стања се испоставља да подаци причају другачију причу.
„Најчешћи сценарио је да послодавци у почетку негирају да уопште генеришу значајне количине отпада, не зато што желе да избегну обавезу, већ зато што немају развијен систем праћења и евиденције“, објашњава Јанковић.
Иако инспекцијски органи могу изрећи казнене мере због непоседовања прописане документације, прави проблем лежи дубље. Када не постоји организован систем управљања отпадом, отварају се и оперативни и финансијски ризици за само пословање.
„Правилно успостављен систем управљања отпадом не представља само законску обавезу, већ и прилику за оптимизацију трошкова и боље организовање интерних процеса“, истиче.
Да је ово питање све присутније и на системском нивоу, потврђује и недавно формирање Савета за управљање индустријским отпадом и циркуларну економију.
Заштита од пожара: апарат је само завршни део система
Код плана заштите од пожара прва асоцијација великог броја послодаваца су противпожарни апарати — и, према Јанковићу, размишљање се код многих ту и зауставља. Озбиљан план, међутим, представља читав систем: процену ризика, организацију простора, дефинисање евакуационих путева, техничке мере заштите, процедуре поступања у ванредним ситуацијама и јасно дефинисане одговорности запослених.
„Апарат за гашење је само завршни, интервентни део једног много комплекснијег система“, истиче Јанковић.
У пракси се кључним фактором показује едукација запослених у заштити од пожара. Када дође до ванредног догађаја, оно што раздваја инцидент без последица од озбиљне штете обично није листа опреме у објекту, већ реакција људи у првим секундама. Опремљеност објекта јесте законски регулисана према степену угрожености од пожара, али без јасног система и обучених запослених, она остаје пасивна мера.
„Реакција људи у првим секундама често прави разлику између инцидента без последица и ситуације са озбиљним штетама. Зато се кроз озбиљан план не гледа само шта имамо, већ и ко зна шта да ради.”
Документација у области противпожарне заштите се зато често погрешно доживљава као формална обавеза, док је њена суштина у практичној примени. DIER зато инсистира на томе да план заштите од пожара мора бити жив алат, који повезује људе, процесе и опрему у јединствен систем реаговања.
„Он треба да повеже људе, процесе и опрему у јединствен систем реаговања. Тек тада заштита од пожара престаје да буде теоријска обавеза и постаје стварна сигурносна мрежа једног пословног система“, закључује Јанковић.
**ПР текст