Празник рада као вид подршке побољшању радничких права


Празник рада, 1. мај, обележава се широм света као вид подршке раду и солидарности у борби против свих видова неправде и експлоатације, а пре свега као вид залагања за побољшање радничких права и услова рада.

Тај празник отуда је нека врста симбола опште борбе за праведнији свет, замишљен бољи положај већине, а онда и прилика за манифестације подсећања на жртве у претходним борбама ове врсте против самовоље капитала.

Први мај прихваћен је за Међународни празник рада у знак сећања на 1. мај 1886. године, када је у Чикагу више десетина хиљада радника протестовало, истичући неопходност повољнијих услова рада, али и бољи положај радника на другим пољима.

Поред другог, тада се инсистирало да се доследно, надаље, примени осмочасовно радно време.
Тако револуционарни захтеви били су изненађујући, и како се ондашњим послодавцима и властима чинило претерани. Отуда је уследила груба реакција.

Протест на који је одговорено репресијом и бруталном реакцијом власти и послодаваца, што је довело до низа жртава, доцније је прихваћен као симбол борбе за права рада и обесправљених уопште.

Те 1886, у Чикагу, протести су започели 1. маја, а до најоштријих сукоба с полицијом доћи ће тек наредних дана, 4. и 5. маја.

У то време протести су се проширили и ван Чикага.

Са једне стране, полиција је интервенцијом настојала да разбије протестне скупове како би довела до поделе демонстраната.

Последица су били озбиљни сукоби на улицама.

Уследиле су жртве, како међу демонстрантима, односно штрајкачима, тако и међу припадницима полиције.

Убијено је, у сукобима с полицијом, најмање шест лица, а рањено је око 50 демонстраната. Велики број је ухапшен.

Потом ће више радничких вођа бити осуђено на смрт, док су тројица добила вишегодишњу робију.

Према проценама, тог дана у Чикагу, 1886. године, на улицама се налазило око 40.000 демонстраната, радника, који су ступили у генерални штрајк.

Захтевани бољи услови рада подразумевали су предочавање реалних проблема, а затим, разумљиво, испостављање непосредних предлога, односно захтева послодавцима.
Замишљени бољи услови рада посебно су уобличени у виду пароле „три осмице“ односно, по осам сати рада, одмора и исто тако слободног времена.

Имајући у виду ширину замаха протеста 1. маја, и наредних дана, у Чикагу 1886, у знак сећања на велике манифестације обесправљених, и њихову одлучну борбу, с низом жртава, на Оснивачком конгресу Друге интернационале 1889. године, одржаном у Паризу, од 14. до 19. јула, о 100. годишњици пада Бастиље, одлучено је да се 1. мај надаље, широм света, обележава као Међународни празник рада.

Одмах је постојао став да ће се тим поводом, тог дана, одржавати манифестације, масовни скупови, демонстрације, пригодни скупови уопште, у знак како сећања тако и опомене.

На Другом конгресу, одржаном у Бриселу од 3. до 7. августа 1891. године, 1. мај је и формално проглашен за Међународни празник рада.

Замисао је била да то надаље буде општа манифестација солидарности радника, и уопште обесправљених, у борби против свих видова експлоатације.

Током наредних деценија, како су синдикални и раднички покрети све више јачали, како последњих година 19. века тако и првих деценија 20. века, 1. мај је све масовније прихватан и обележаван, уз обавезне манифестације.

У Србији, Празник рада, 1. мај је први пут обележен 1893. године, окупљањима и протесним скупом у Београду.

Занимљиво, првомајска манифестација у сеоској средини у Србији, колико се зна, први пут је одржана скупом у селу Дубона, код Младеновца, две године доцније.

Свечанију форму обележавање Међународног празника рада у Србији ће имати већ наредне 1894, када су прославе организоване у Београду, Шапцу, Неготину, Крагујевцу, Пожаревцу, Обреновцу, Бајиној Башти.

Ипак, масовнији облик обележавања попримају тек пошто је основан Главни раднички савез, као и Српска социјалдемократска странка 1903. године.

Имајући у виду све гори положај рада последњих деценија, свуда очигледну страховиту раслојеност, суноврат права радника, првомајски празник поново постаје прилика за протесна окупљања широм света.

Понегде, посебно у бившим или још увек званично социјалистичким земљама, 1. мај се обележава и као вид нове традиције.

Другде, он је прилика за протесте, указивање на неправде, при чему се понекад догађају и оштре манифестације, демонстрације, сукоби.

У Србији, према одредбама Закона о државним празницима, 1. мај се обележава нерадно два дана.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *