Прослава Ускрса, поштовање вере у српском народу има дугу традицију, али није увек и све време текла складно.
Томе је највише допринела чињеница да било дисконтинуитета у слободном изражавању религије, због дугог периода турске владавине, потом ратова и полувековног периода комунизма.
Историја Српске православне цркве и православног хришћанства међу Србима, започиње њиховим покрштавањем у раздобљу од 7. до 9. века.
Најважнија прекретница у историји догодила се 1219. године, када је црква у Србији постала аутокефална.
Од тог догађаја дели нас 8 векова, али како се испоставило, он ће коренито одредити формирање наше колективне етничке свести и развој образовања и културе.
Хришћанску веру у Србији најпре су примале властелинске породице, а потом народ.
Свети Сава, са величанственом и непоновљивом духовном снагом, дипломатским тактом творац је не само цркве као институције, већ и уздизања једног малог народа, које ће потрајти осам векова.
Црква коју је он створио сведочиће успонима и падовима многих држава, па и своје, бурним вековима прожетим ратовима.
Све време, свих осамсто година, црква ће бити ослонац становништву.
У периоду када је Османски освајач владао на овим просторима, свештенство је делило судбину сународника и страдало, али су некако заједно и опстали.
При том, све време градила се култура једног европског народа.
Али највећи проблем у односу према хришћанској религији код српског народа је тај што постоје прекиди у слободном изражавању вере.
Као и остали православни хришћани, Срби имају јако укорењене обичаје, од којих су многи понети још од паганског доба до данас.
Највише су видљиви у култу мртвих на гробљима.
Ипак, савремени верник оптерећен жељом да поштује традицију али и правила материјалног друштва често одлута у неумерне прославе верских празника.
Извештава новинарка РТК Слађана Обрадовић Чукарић.