Након више од две године проведене на клупи Фудбалског клуба Раднички 1923, Феђа Дудић поднео је неопозиву оставку на место шефа стручног штаба.
Одлазак који је изненадио и управу и навијаче уследио је недуго након елиминације из квалификација за Лигу конференције.
У емотивном писму које је објавио на свом Фејсбук профилу, Дудић је искрено говорио о разлозима растанка, успесима које је са екипом остварио и емоцијама које га вежу за Крагујевац.
Његове речи дирнуле су многе, а писмо преносимо у целости:
Био је 23.09.2023. Сунчан дан, преко 30 степени.
Аднан Јахић и ја долазимо у Крагујевац, у ФК Раднички – место које први пут видимо, и на посао пун питања. Клуб који је у том тренутку био последњи на табели, са мањком оптимизма код свих запослених, и с надом да ћемо се спасити од испадања те што пре доћи у сигурну луку спаса.
Оно што смо себи обећали пре поласка било је да ћемо дати целог себе – бити посвећени и предани раду, а затим се уздати у Божију помоћ и надати се најбољем. Све после тога постала је историја…
Нажалост, дошао је тренутак за растанак. Тренутак о којем нисам сањао и који нисам желео, али тако је то у овом послу – некада мораш рећи: „Доста.“
Када сам продужавао уговор, највећи спортски мотив био је то што смо добили другу шансу од Бога – да поново изађемо у Европу. Знали смо да овог пута то морамо искористити јер неки у животу никада не дочекају своју другу прилику.
Нажалост, нисмо били прави кад је било најважније, и онда је морало доћи до овога.
У две утакмице против Клаксвика створили смо девет одличних прилика за гол, и по свим параметрима морали смо проћи даље – али није било суђено.
Да кажем да нам је фалило среће – сигурно јесте, али срећа се мора заслужити. Очигледно је нисмо заслужили. (Исто тако, у неким утакмицама кроз првенство, кад се „ломило“ око коначног пласмана – заслужили смо је, и пратила нас је.)
Дакле, срећа није била пресудан фактор.
Али то не може променити оно што смо заједно остварили – историју и резултат који смо уписали у странице клуба. Мислим да ће проћи још много времена пре него неко понови резултате које је остварила ова генерација.
Два пута смо изборили излазак у Европу, а по први пут у историји клуба играли полуфинале Купа.
Играли смо допадљив и леп фудбал за око, побрали много симпатија и навијача у Србији, посебно од оних неутралних – а највише у мојој БиХ, где су пратили Раднички као да је неки велики клуб из лиге петице.
Хвала им свима на томе!
У ова три дана откако смо се вратили са Фарских Острва – плакао сам барем пет пута као мало дете, читајући поруке, текстове и гледајући видео-снимке наших навијача који су ми писали и желели да останем.
Највише сам плакао због деце – оне коју смо вратили на стадион.
А знате сви – за ким плачемо? За онима који су нам ушли у срце и које волимо.
А Крагујевац и Раднички су ушли у моје срце – и ту ће остати до краја живота.
Овим путем се извињавам свима јер нисам могао испунити ваше молбе. Нешто јаче у мени одлучило је да морам кренути даље.
На шта сам најпоноснији јесте да смо постали симбол мира и поштовања различитости, у овом времену када се и то гледа.
Због тога је мој Крагујевац европски град – и хвала вам на томе.
Желим се захвалити, пре свега, Игору Конотару и Славку Перовићу – не мојим надређенима, већ мојој породици.
Заиста сам их заволео као да су ми најближи. Наше породице – и моје и Игорове – постале су нераздвојне, од наших жена до наше деце, која су се зближила и дружила.
А са мојим Славком – недостајаће ми наша дописивања у глуво доба ноћи, кад сви спавају, а ми размењујемо мишљења како и шта можемо боље да бисмо подигли Раднички на виши ниво…
Хвала мом стручном штабу – Јахи, Јаси, Шваби, Лази, Ђекију и Воји – који су заслужни колико и ја за све што смо заједно направили.
Свим играчима у ове две сезоне који су прошли кроз клуб, а посебно ме дирнуо Стојке након синоћње утакмице с Партизаном – иако смо заједно провели само месец дана.
Хвала свим запосленима у клубу: Ивану, Марку, Браћи, Трифкету, Иљи, Мати, Салету, Банеу, Жељку, Николи, Милици, Маји, Даци, Мути, Марку, Шишкету, Ђолету, Влајку, Срђану, Брани, Радету, Дамјану, Аци – и извињавам се ако сам некога заборавио.
Наравно, нашим навијачима Ђаволима, као и онима са осталих трибина – Запада и Истока – с којима сам имао посебан однос.
И да одмах кажем – никад и никаквих несугласица није било међу нама, а поготово не након задње утакмице, како су неки покушали представити као разлог мог одласка.
Њихово скандирање мог имена – остаће вечна успомена за моје уши и срце.
Једно велико хвала на томе што сте препознали да сам дао себе целог, и бранио овај клуб као да је мој рођени – а заузврат добио ваш аплауз.
Ово је само довиђења, а не коначно збогом.
До неког новог дружења и играња на Чика Дачи,
воли вас и поздравља вас Феђа ❤️💪
П.С.
Ставио сам ове три слике које су исписале мој живот у ове две године.
Прве две – срећа и славље које сам доживео, и које носим са собом.
Памтићу овај период у Крагујевцу само по тим тренуцима.
Трећа – приказује како је екипа дисала један за другог. Ми с клупе смо се више радовали него они на терену – и то је била наша добитна формула.
Нажалост, тога је нестало у задњим утакмицама – и зато се све овако завршило