Реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић умро је на данашњи дан, 7. фебруара пре 160 година у Бечу.
Караџић заузима важно место у српској култури, али и на универзитетима широм света, међу којима је и Питсбург где се скоро цео век у Катедрали учења негује сећање на његов књижевни и научни рад.
Немерљив је Вуков допринос томе што су српске народне песме, култура и историја постали доступни и познати широм Европе.
Стекао је углед међу интелектуалцима Европе, чак и код умова какви су били Гете и Ранке, а универзитет у Јени прогласио га је почасним доктором.
Нешто више од три деценије посмртни остаци Вука Стефановића Караџића почивали су у Бечу, да би их 12. октобра 1897. у оквиру велике националне манифестације пренели у Београд и сахрањени су у порти Саборне цркве, уз Доситеја Обрадовића.
У фебруару, пре 210 година објавио је прву збирку сакупљених песама под називом „Мала простонародња славено-сербска песмарица“.
Исте 1814. године штампана је и прва верзија његове граматике „Писменица сербскога језика по говору простога народа“.
Захваљујући Вуковим реформама, у српски језик је уведен фонетски правопис једноставно речено – утемељио је правопис по принципу једно слово – један глас, а славеносербски, у оно време језик образованих, био је потиснут.
Вероватно најпознатије Вуково правило је правило „пиши као што говориш, читај како је написано“, попут оног које је Сава Мркаљ написао нешто раније у својој књизи „Од данас сав наш правопис долази под ово начело: ‘Пиши као што говориш'“.
Заговарао је враћање књижевности народном језику, односно враћање народу.
Аутор је више значајних дела српске књижевности и историје: „Живот и обичаји народа српског“, „Имена села у Србији изван пашалука београдског“, „Житије Хајдук Вељка Петровића“, „Милош Обреновић-кнез Србије или грађа за српску историју нашег времена“, „Српске народне пјесме“ и „Српске народне пословице“.
Велики истраживачки рад сврстава га у зачетнике етнографије и етнологије у Србији.
Његово дело сабрано је, у модерним издањима, у чак 39 томова.