„Село у Србији – благо које траје“ је друго измењено и допуњено издање студије о селу аутора Милутина Матића које је настало као резултат осмогодишњег научно-истражиавчког рада овог Крагујевачнина.
Поред стања српског села данас, Матић сматра да пољопривреда и рурални развој треба да представљају националне приоритете Србије у наредном периоду.
Циљ је сачувано, обновљено, богатије и веће село, оцењено је на промоцији монографије у Старој скупштини.
Село у Србији са својим становништвом постоји више од осам и по миленијума, а данас, у 21. веку, требало би да представља један о темеља опстанка.
Да би се то постигло, неопходно је урадити државни пројекат очувања, обнове и развоја села.
Најпре је потребно постићи национални консензус о овом питању, усагласити важеће законе и донети нове који би били примењиви у пракси, а тим државним пројектом би требало да руководи посебан национални савет за село.
Подаци из 2011. године показују да у 4541 селу у Србији живи око 40 процената популације, при чему је у 86 процената од укупног броја сеоских насеља забележено смањење броја становника.
Само је 13 села у којима живи више од осам хиљада мештана, док 11 села нема ниједног становника.
Књига је резултат дугогодишњег научно-истраживачког рада овог социолога села и представља ретроспективу села у Србији, приказује садашњост села и даје препоруке како да село оживи.
Представљање монографије Село у Србији – благо које траје организовао је Народни музеј у Крагујевцу, у сарадњи са Заводом за проучавање села из Београда и крагујевачким Друштвом за народно просвећивање „Светионик“.
Извештава новинарка РТК Нина Бајић.