Норме друштвеног понашања датирају још од времена настанка првобитне људске заједнице.
Лепи манири нису увек били прихваћени са одобравањем, па је тако, на пример, у појединим културама, виљушка сматрана ђаволским инструментом или женским прибором, а њена употреба знаком декаденције.
У зависности од културе варирају многи манири. Јапанци се, на пример, у знак поштовања дубоко клањају, док се Инуити поздрављају трљањем носа о нос.
Припадници једног племена у Јужној Африци плачу од среће кад се виде, а у Пакистану се жене поздрављају љубљењем у образ, руку и плетеницу.
Један од манира, који је у нашој култури неприхватљив, а код неких народа представља основу пристојности, је подригивање као похвала домаћици због укусног оброка.
Правила лепог понашање имају сврху да омогуће појединцу да се пријатно осећа у друштву, а и да при томе не узнемирава друге.
Када у једном друштву правила бонтона преовладају, она постају заштита од неотесаних и непристојних људи.
Основе бонтона уче се и прихватају у најмлађем узрасту, у породици, а усавршавају у школи и у контакту са другим људима.
Колико ми заиста познајемо бонтон или смо само убеђени да се пристојно понашамо?
Како је могуће да ћемо постављати слике по друштвеним мрежама са жељом да се представимо другима на најбољи могући (понекад нереалан) начин а да се не трудимо да оставимо утисак пристојне особе у живом контакту са људима?
Када се ујутру обучемо, нашминкамо и задовољно погледамо у огледало, можда би требало више да размишљамо о томе како ћемо се некоме обратити, ословити га, захвалити се…
Лепши утисак остављамо понашањем него изгледом!
А.Ф./РТК