Дан Светог Саве, слава Српске православне цркве и школска слава обележава се данас у знак сећања на једну од највећих личности српске историје, просветитеља, првог српског архиепископа, утемељивача српске цркве, државности и школства.
Министарка просвете Славица Ђукић Дејановић поводом Дана Светог Саве уручиће поједницима и установама Светосавске награде за 2024. годину за постигнуте резултате у области образовања и васпитања.
У част Светог Саве широм Србије, региона и света сваке године организују се светославске прославе и академије при црквама, манастирима, школама и клубовима.
Дан Светог Саве посебно се обележава у храмовима који су му у славу подигнути од Ванкувера до Новог Зеланда, а Свети Сава је и ктиторска слава Хиландара.
Први писани траг о школској прослави Савиндана је из 1734. године када је обележен у Сремским Карловцима. Четрдесетих 19. века Свети Сава је прихваћен и као школска слава у ондашњој Кнежевини Србији, која се прослављала до 1945. и поново од 1990. године.
Свети Сава, умро је 27. јануара по новом календару, пре 790. година, а његове заслуге како на пољу духовности и устројства Цркве, тако и на пољу правног нормирања или државности Срба немају премца.
У историји Срба било је велики и заслужних људи. Било их је чији значај далеко превазилази државне и националне оквире Србије, али нико се не може мерити са историјским дометима Светог Саве, ни по плодовима на пољу духовности, ни по резултaтима на нивоу државности или просвете. Нема личности наше прошлости која се налази дубље у срцима Срба.
Свети Сава утемељитељ је аутокефалне, самосталне, српске архиепископије, и прави творац култа светородне династије Немањић, што је донело несагледиве добробити његовом народу и земљи, за све потоње генерације.
Ове године обележава се и 850-та годишњица рођења Светог Саве.
Растко, у монаштву Сава, рођен је око 1175, као најмлађе дете, трећи син, Ане и Стефана Немање родоначелника династије Немањић.
Његови биографи Доментија и Теодосије, наводе да је као најмлађи у извесном смислу био мезимац, као и да је од раних дана показивао прерану зрелост, склоност духовној тематици, књизи, учености.
По смрти стрица Мирослава, ког данас највише памтимо по раскошно илустрованом Јеванђељу названом по њему, добио је на управу област Хум, којом је претходно управљао Мирослав. То је морало бити не пре друге половине 1190. По стандарима средњег века као петнаестогодишњак он је тада био мушкарац који је досегао зрелост.
Имао је седамнаест када се под утисаком разговора са руским монахом који се био у посети двору Стефана Немање, запутио на Свету Гору.
Тамо се убрзо замонашио у манастиру Свети Пантелејмон чиме је Немањина тежња да се Растко врати, постала беспредметна. Његови биографи, и потоње литературе, нису пропустили да чин монашења, као театрални вид одбацивања световног, посебно нагласе. Одлазак на Свету Гору одиграо се 1192/93.
Из манастира Свети Пантелејмон Сава ће потом прећи у Ватопед, где ће боравити више година. По сведочењима која су остала потоњим генерацијама као монах био је оличење подвижништва, толико да је изазивао извесну забринутост.
Са друге стране, издашно је даривао Ватопед, па и друге Светогорце.
Верује се да је пресудно утицао да се Немања замонаши 1196. године, у његовој задужбини Студеници, уступивши власт средњем сину Стефану, доцније знаном као Првовенчани (у значењу први крунисан краљевском круном).
Старији син Вукан, који ће управљати Зетом (или Дукљом) заобиђен је највероватније због опредељења за римокатолицизам.
На Свету Гору Немања, у монаштву Симеон, доспео је новембра 1197. Отац и син, као монаси Симеон и Сава боравили су заједно у Ватопеду.
Приликом боравка у Цариграду, крајем 1197. успело му је да од цара Алексија измоли дозволу за градну, односну обнову једног опустелог манастира. Тако је негде почетком 1198. започела градња, односно обнова Хиландариона, који ће постати средиште Срба у монашкој заједници Свете Горе. Уследиле су још две царске повеље, из јуна 1198. и јуна 1199. којима је Симеону и у Сави потврђена дозвола градње српског манастира.
Симеон, Стефан Немања, је такође, као утемељитељ и ктитор манастира Хиландар издао одговарајућу оснивачку повељу.
Сава је такође у Кареји, административном средишту моношке аутономије на Атосу, изградио испосницу посвећену Светом Сави Освећеном, за коју је израдио, написао, и типик, монашко правило.
Фебруара 1200. монах Симеон, претходно велики жупан Стефан Немања, умире у Хиландару.
Сава је надаље радио на градњи и јачању монашке заједнице Хиландара, али није престао да помаже друге Светогорце.
У пролеће 1202. у Србији се догодио преврат, Вукан је збацио брата преотевши власт. Подржавао га је притом угарски двор, као и папска столица. Годину дана потом Стефан је збацио Вукана, уз помоћ Бугара.
Пошто су крсташи заузели Цариград и створили Латинско царство 1204. прилике на Светој Гори битно се мењају. Сава се потом запутио у Србију иначе опустошену грађанским ратом, поневши притом и посмртне остатке оца. Надаље, он ће бити старешина, архимандрит, Студенице. Завађену браћу измирио је над гробом оца, монаха Симеона. У Студеници ће потом израсти светитељски култ Светог Симеона, родоначелника светородних Немањића, што је такође дело Светог Саве.
Негде 1208/1209. Сава обликује Студенички типик, ком је додао и житије Светог Симеона. Претходно, он је већ написао типик Хиландара. Оба су заправо биле његове прераде типика цариградског манастира Богородице Евергетиде.
За тај период везан је почетак политичко дипломатске улоге Светог Саве. Уследиле су његове успешне дипломатске мисије, са једним одметнутим бугарским великашем који се утврдио на Вардару, или доцније са угарским двором. Пошто је у јесен 1217. легат из Рима крунисао Стефана Првовенчаног за краља круном коју је даровао папа Хонорије ИИИ, Сава за извесно време напушта Србију.
У првој половини 1219. Сава у Никеји добија именовање за архиепископа, као и аутокефалност Српске Цркве, такође плод несумњиве преговарачке вештине и мудрости. Никејски Ласкариси су вероватно очекивали подршку приликом планираног повратака у Цариград, односно протеривања Латина. Други претендент Епир подржавао је тада Архиепископију у Охриду, која је била жесток противник аутокефалности Цркве у Србији.
Потом, Сава у манастиру Филокал, у Солуну, обликује његово најзначајне правно дело Номоканон, знан и као Законоправило или Крмчија (од крманити, водити). Реч је о обимном правом споменику, прилагођеној компилацији римско византијских норми, на старосрпском језику, која ће постати фундамент правног устројства Србије Немањића, и Цркве и државе. Потоњи закони, укључујући Душанов или Деспота Стефана темељили су се на основама које је поставио Свети Сава Номоканоном.
Српску Цркву реорганизовао је у 12 епископија са средиштем у Жичи. Крунисао је 1227. по смрти Стефана Првовенчаног његовог сина Радослава за краља Србије у Жичи.
Током 1229/1330. Сава путује на исток у Свету земљу. Подигао је притом и један монашки конак у Јерусалиму, сазидао манастир за Србе на Сиону, а у Акри је купио цркву посвећену Светом Георгију.
Крунисао је и краља Владислава негде на прелазу 1233/1234, после преврата у Србији. Повукао се потом са места архиепископа препустивши управљање Српском Црквом Арсенију, познатом као Сремац.
Одмах потом одлази поново у Свету земљу. Посебно је тада даривао манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму. Приликом тог другог путовања у Свету земљу, боравио је и у знаменитом манастиру Свете Катарине на Синају, посетио Египат, Александрију, чак Тебу у Горњем Египту, такође Антиохију на Оронту.
Смрт га је затекла приликом повратка у Србију, 14. односно по новом календару 27. јануара 1235. у Трнову, ондашњој престоници Бугарске. Краљ Владислав пренеће потом његове земне остатке у Милешеву његову задужбину.
Турци су, априла 1594. мошти Светог Саве спалили на Врачару код Београда, несумњиво у нади да ће тиме нарушити његов култ, сасвим особито поштовање које су му указивали не само православни Срби него и римокатолици, па и муслимани. Непосредан повод била је чињеница да су устаници у Банату на заставама истицали лик Светог Саве.
Како је време пролазило поштовање Светог Саве само је расло. Од 18. века посебно у фрушкогорским манастирима култ Светих Немањића добио је додатно на снази у склопу градње нове националне идеје на чему је рађено у врховима ондашње Карловачке митрополије.
Патријарх српски Портфирије уме да каже да све оно што је добро у нашем народу – добро је од Светог Саве.
ИЗВОР: Танјуг