Чини се да је пандемија коронавируса гурнула у други план неке друге итекако опасне и вишедеценијске пандемије, које настављају да се шире и остављају све теже последице на светску популацију.
Међу њима свакако највише забрињава пандемија дијабетеса, тихог убице који деструктивно делује на сва ткива у нашем организму.
Упркос интензивном ангажовању на превенцији и савременој терапији, број оболелелих од дијабетеса се повећава из године у годину.
Шећерна болест нема специфичне симптоме који би забринули пацијента.
Често јетек компликација болести, као што је срчани или мождани удар, први знак који указује на постојање дијабетеса.
Лоша регулација шећера у крви не боли, нема упозорења и све се своди на самоконтролу оболелог.
Дуготрајно повећан ниво шећера у крви, као и честе осцилације истог, доводе до оштећења ћелија крвних судова, како оних малих у оку, бубрегу и онима који исхрањују нерве или срчани мишић, тако и великих, као што су артерије које исхрањују мозак или срце, што доводи до настанка хроничних компликација.
Да ли ће неко имати компликацију шећерне болести зависи од тога како је болест регулисана, а сигурно је да оне особе које немају добру контролу шећерне болести имају велику вероватноћу да развију сваку од могућих компликација, а да и не препознају новонастало стање, посебно ако се ради о оштећењима малих крвних судова и нерава.
Компликација дијабетеса о којој се недовољно говори у јавности, а која значајно нарушава свакодневни живот оболелог, је дијабетесно стопало.
Оно настаје услед структуралних и функционалних поремећаја стопала који су последица оштећења малих крвних судова, услед лоше регулације шећера у крви.
Мишићи унутар стопала, који повезују кости, слабе а то доводи до деформитета стопала и повећаног притиска између доње стране стопала и подлоге.
Тај плантарни притисак при ходу, више него при стајању, у садејству са сувом кожом стопала, доводи до стварања задебљања коже- жуља који повећава притисак споља и маскира оштећења ткива и крвављења у тачкама ослонца на стопалу.
Када на стопалу настане улкус (рана која не зараста), инфекција и трајно оштећење ткива, на крају се лечење заврши ампутацијом стопала.
Тада ова компликација шећерне болести не представља само значајан лични, физички и психолошки губитак, већ и друштвени, медицински и економски проблем, како за појединца, тако и за државу.
Дијабетесно стопало се јавља код сваке пете особе која има лоше регулисану шећерну болест, чешће код мушког пола и старијх од 45 година живота, и разлог је за 8 од 10 нетрауматских ампутација у свету.
Смртност, у 5 година након ампутације, креће се од 39 до 80 одсто, што је лошија прогноза него за већину малигних болести.
Разлог настанка дијабетеског стопала је мултифакторијалан.
Поред лоше регулације шећера у крви, настанку дијабетесног стопала увелико доприноси оштећење периферних нерава.
Такозвану дијабетесну периферну неуропатију има свака друга особа која болује дуже од 10 година од шећерне болести тип 2.
Она доводи до губитка осећаја за додир, бол и температуру на стопалу, тако да уколико дође до повреде било убодом или због неадекватне обуће настане жуљ или плик, особа не осећа да је повреда настала.
Како је превенција приоритет код особа са шећерном болешћу, поставља се питање које су мере превенције за дијабетесно стопало најефикасније.
На првом месту, као и за све остале компликације дијабетеса, је добра регулација нивоа шећера у крви.
За рану превенцију неопходни су и свакодневна хигијена и самопрегледи стопала, прање у топлој води и коришћење крема које одржавају еластичност коже, стручни медицински педикир, ношење белих памучних чарапа, удобна анатомска обућа и избегавање да се хода боси носе отворене сандале.
Једном годишње потребно је да се уради преглед стопала од стране лекара. У нашој земљи не постоје посебне клинике, нити подијатри (лекари који се баве само дијабетесним стопалом), тако да често пацијенти буду изгубљени између ендокринолога, васкуларног хирурга и неуролога, што додатно отежава и чини мање успешним лечење овог стања, посебно због склоности да се улкус поново појави.
Поред примарне превенције, постоји и могућност одређивања предилекционих места на стопалима и ношење уложака са растерећењем у тим тачкама.
Користе се и ципеле са растерећењима, када је улцерација у фази лечења, што знатно убрзава процес излечења, или када је потребно да се правилно распореди и смањи притисак на стопалу чији је део већ хируршки одстрањен.
Дијабетесно стопало је једина компликација шећерне болести која када се појави има само прогресиван карактер, па је због тога од кључног значаја едукација свих оболелих о свим могућим компликацијама до којих шећерна болест доводи уколико није добро регулисана.
Превенција улкуса дијабетесног стопала је пресудна за очување здравља и доброг квалитета живота оболелих, посебно ако се зна да је за преглед дијабетесног стопала и откривања фактора ризика потребно само 3 минута времена.
Аутор текста:
др Драгана Бубања, ендокринолог УКЦ Крагујевац