Хаџи Зоран Илић Брада оставио неизбрисив траг у Крагујевцу

Пре неколико дана упокојио се у Београду и сахрањен у породичној гробници на Градском гробљу у Крагујевцу Хаџи Зоран Илић Брада, успешан српски вајар из Крагујевца.

У младости био је активан „полазник“ Ликовног студија тадашњег крагујевачког Дома омладине, који је изнедрио бројне врхунске српске сликаре, вајаре, глумце, књижевнике, новинаре, публицисте, сатиричаре, драматурге, режисере… Ликовну академију у Београду – смер вајарство окончао је 1974. године, када започиње каријеру средњошколског наставника ликовне уметности у родном граду. Био је члан свих републичких и градских удружењ сликара и вајара. Од  2010.године ангажованје као вајару Дирекцији за урбанизам, где се и пензионисао.Од 1982. године, скоро сваке године ходочастио је манастир Хиландар до пожара (2004).  Походио је и Свету Земљу, када је и почаствован именом хаџије.

Градске институције, тргове и улице у Крагујевцу красе бројни Брадини споменици, од којих се издвајају „Споменик краљу Александру I Карађорђевићу“ (2000), „Споменик Јовану Ристићу“ (2004), „Успење” – посвећен страдалим Крагујевчанима у најновијим ратовима (2007)и„Ђурђевдански крст“ (2010). Он је увек излазио у сусрет граду да надомести белеге крагујевачке историје, без икаквих захтева. Као што је попрсје Вука Караџића у истоименој градској библиотеци, као и представа Светог Саве у Првој крагујевачкој гимназији. Нажалост, остало је много Брадиних идеја које би улепшале његов и наш град и учиниле га посебним.

Изузетно вредним радовима у плитком рељефу Илић је потврдио да је следбеник чувеног вајара Небојше Митрића. Осим икона, манастира, повеља, других историјских и религозно-духовних мотива,посебно сачуваних сведочанстава традиције и прошлости Шумадије, као и већих композиција, који су стварани у рељефу по византијским канонима, хаџи Зоран Илић, са исто толико успеха, представио се и фигурацијом обичних људи и тема. Уграђивао је и елементе фантастике, па и имагинације, што одликује праву уметност, као и сваку религију и митологију.

Зоран Брада је био омиљен у друштву, не само због његових шаљивих али оправдано критичких коментара. Ретко широкогруд човек, пожртвован пријатељ, увек реалан и правдољубив, увек склон да опрости. Спреман да помогне, без питања зашто. Додуше, у томе је и претеривао.

Његовој родбини, комшијама, поштоваоцима било је пријатно дружити се са Брадом, али је, исто толико, тешко опростити се од њега. И прихватити да га нема више.

Сви ми, његови пријатељи, као и представници града, морамо учинити да га не заборавимо и да на његовој искреној припадности родном граду васпитавамо будуће генерације.