Поводом заседања Генералне скупштине Уједињених нација на којој је изгласана резолуција о Сребреници, саопштењем за јавност огласила се чланица Главног одбора СНС и народна посланица Биљана Илић Стошић:
Јучерашњи је дан нови српски Видовдан, како рече наш председник, још једна прилика да много боље видимо свет око нас, a то је далеко часнија улога од оних који постоје и делају широм затворених очију, што је показало гласање у УН.
Упркос чињеници да је дуго најављивано и неколико пута одлагано доношење резолуције о наводном геноциду у Сребреници формално прошло у Генералној скупштини УН, реално је претпоставити да су њени инспиратори, налогодавци и реализатори очекивали ипак нешто бољи резултат. Овако, није се успело добацити ни до натполовичне већине земаља чланица што би могао бити извесни индикатор лаганог, али ипак слободног пада утицаја самозваних светских хегемона. Јер је необорива проста математичка чињеница да је збир броја уздржаних и оних који нису хтели да гласају битно већи од броја гласова подршке.
Како год, након тог четвртка 23. маја 2024. године многе ствари више неће никада бити исте. Пре свега, једно само наизглед формално, али за српски народ веома суштинско питање: да ли је наречени акт правне или доминантно политичке природе, односно, какве би правне последице он могао имати и то пре свих за српски народ с обе стране Дрине. Мада, ова и овако донета резолуција може произвести и много шире и далекосежније ефекте у глобалној заједници, рецимо, кроз тзв. инфлацију геноцида, пре свега оних локалних, чиме би се увелико дерогирала стварна природа једног од најтежих злочина, барем тамо где се он стварно и догодио. Што би, онда, могла бити и нека колатерална вајда за неке од перјаница починиоца истинских историјских геноцида огромних размера
који су, гле чуда, управо били међу онима који су творци овог сочињенија.
Као што је већ очекивано, политичко Сарајево је одмах након сумирања резултата кренуло да сеири. Како и не би, кад постоји реална опасност да је овом резолуцијом поприлично, а можда и дефинитивно урушен Дејтонски споразум, што је њима камен око врата још од његовог доношења. Екстремисти из Федерације БиХ никда се нису одрекли сна о централизованој и унитарној Босни, којој је највећа препрека и само постојање Републике Српске којој се у континуитету одузимају надлежности од момента док се није ни мастило осушило на документу којим је окончан оружани део сукоба у БиХ.
Оно што ће сигурно бити последица овог акта јесте очекивана дестабилизација нашег региона. И ту ће улога Србије морати да буде од пресудне важности, као највеће и најважније земље екс ЈУ, свиђало се то некоме или не. Што је председник Вучић одмах и нагласио кроз изјаву да морамо још више радити на положају наше велике бошњачке заједнице, у Рашкој области, доминантно.
Мислим да је сјајна његова метафора о 23. мају као још једном српском Видовдану, дану када васцели српски род прогледа широм отворених очију. И научи да учи и из победа и из пораза, како је то историја већ небројено пута доказала.
Верујем да је од свих гласова против нас, нимало неочекиваних, Србе највише заболео став Црне Горе које је гласала за резолуцију. Претходно је поднела некаква два амандмана, добро обавештени кажу издиктирана у самом Стејт дипартменту, у виду смоквиног листа не би ли, јади, некако прикрили своју срамоту. У најмању руку, показали да не изражавају вољу већине својих грађана, па су већ добили побуну и протесте на улици.
Грчка у ту замку ипак није упала, вероватно баш из тих разлога: знају да су Грци нама пријатељски народ, без обзира ко је на власти…а, реално, иде и туристичка сезона, шта би они без српских туриста. Црногорци су у том смислу израчунали другачије.
Не сме се изоставити захвалност Мађарској, нашим јединим истински добронамерним суседима, која је храбро искорачила и изјаснила се гласом разума против ове ујдурме зване резолуција.
Још би се много могло рећи не само о гласању, већ и о уводним речима говорника, а нарочито на начину како је сам текст резолуције припреман, у дубокој конспирацији, без трунке транспарентности, а камоли инклузивности, на шта су сви у обраћању имали примедбу, указујући на својеврстан преседан у раду светске ансамблеје.
Председник Вучић, као први говорник, подцртао је неколико важних ствари, изнад свега подсетивши да је сама међународна заједница увек наглашавала да је кривица индивидуална, а не колективна, за шта су већ неки осуђени и издржавају казне, али и упозоривши на реалну бојазан од даље дестабилизације региона као једне од најтежих последица доношења овог акта, био он доминантно правни или само политички. Шта то вреди причати, кад уђе вода, уши постану сасвим глуве.
На крају, задовољство ми је да подсетим да су две од три актуелне светске суперсиле, Русија и Кина, отворено стале на нашу страну, а да су Бразил и Индија били уздржани, што је, бројчано, скоро половина човечанства. Мало ли је?! Што, на жалост, и сведочи о великог подељености света у коме живимо што није добар знак ни за једног добронамерног и мирољубивог човека или народ где ми, с поносом то истичем, свакако припадамо.
О томе сведочи историја и никакве тривијалне, банализоване и инструментализоване резолуције то не могу да промене.